Forget To Remember

Do you want to play a game? A long times ago, my choose was to play. Now, I'm still alive, and will continue... I see you. Ovo je samo dnevnik jednog optimisticnog coveka koji ima crne misli. Sometimes we see better with closed eyes.

17.10.2009.

Ostao sam vam dužan...

Žao mi je ali moram da Vam kažem da sam vam ostao dužan mnogo toga. Nisam se javljao veoma dugo. Nisam imao o čemu da pišem jer su se dešavale neke stvari koje sam ugalvnom samo ja video. Možda bi mi bilo lakše da sam to podelio ovde sa vama ali plašim se da to niko ne bi uspeo razumeti.

Ne tražim podršku, znam u kakvom sam stanju ovo je samo neki znak da sam živ...

27.08.2009.

Emo kao odgovor na globalizaciju i unistavanje osobina čoveka

Možda malo glup naziv, ali meni u ovom trenutku ima smisla. Obično nacionalisti pričaju protiv interneta, globalizacije pa i emosa, ali ova 4 pojma su na neki način povezani međusobno.

Internet je velika virtuelna zajednica na kojoj se gube crte nacionalnosti, boje kože, kulture. Sve granice i ograničenja koja postoje u stvarnom svetu su mnogo manje primetna od svih tih razlika. Pored mogućnosti da putujemo u delove sveta koji su pre biliveoma udaljeni, telefina i razvijene pošte internet je najviše doprineo globalizaciji. Pored globalizacije internet je na neki način uveo i neku hladnoću kao da su pojedinci počeli da zaboravljaju neke stvar koje treba da ima svako živop biće. Sada bi nacionalisti rekli da je cilj globalizacije da postanemo svi isti i možda da je nekome baš to cilj jer oneko ima neke koristi od toga. Slažem se ali delimično. Uglavnom izjednačavanjem pojedinaca dobijam o masu istih ljudi bez nekih bitnih karakteristika koje ih odvajaju.

Pre jednu godinu (možda dve ali teško) sa interneta je došli nešto što je bilo "lepo" masama, a to su bila roza srca, kojekakve kockice, ... ali od fensera koji su se umotali u to retko ko je znao u čemu je fora. Svi su se samo umotali u to jer im se sviđalo. A da, to je emo kao stil zivota, muzika, kultura, način ponašanja, ili bilo šta drugo što može ka darakteriše jednu sub kulturu (podsetite se klinaca koji su 80tih slušali pink fliyd). Emo je na jedan veoma zarazan način, pomalo komercijalan i često ne razumljiv (kompjuteraški rečeno) krajnjim korisnicima. Bez obzira na sve to on je podstakao neke tinejdzere da promene neki svoj način razmišljanja i pogleda na svet. Uspeo je da izrazi neku vrstu kreativnosti, šarma i stila koja ne ide uz globalizaciju (default), nacionalizam ili nešto drugo što se servira na tanjiru. Uglavnom na neki n ačin se suprotstavlja tom ponuđenom izboru iako je on dobro zapakovan i ne prepoznaje se na prvi pogled. Ukratko emo je možda nastao da bi vratio ono što nam je globalizacija uzela iako se u definiciji nigde ne spominje tako nešto.

Teorija zavere:
Sve ima svoju mračnu stranu. Ako neko već radi na mentalnom uništavanju populacije na ovoj planeti (što je vrlo verovatno) onda je možda emo baš to pravo oružje. Emo je dosta depresivan i sadrži kojekakve sadržaje koji asociraju na samopovređivanje - "u ovom grmu leži zec!". Mi prihvatimo emo kao nešto novo i možda bolje od onoga što imamo ali onda neko aktivira tu "bombu" i uništi nas mentalno u potpunosti.

Idem ja da spavam, jer jedino san je dobar po mozak. To je okruženje koji sami kreiramo i nesvesno utičemo na njega. Laku noć.

25.06.2009.

Mačka nije normalna!

Sada sedim u tuđem naselju na nekoj klupi ispred nekog solitera. Došao sam samo da kredem internet komšijama jer nemam u kući.
Sedim ispod drveta jer je padala neka kišica i ne želim da mi pokisne laptop a ni ja :) Dosta vremena nakon prestanka kiše desilo se nešto što me je jako iznenadilo. Mačka prilično mlada i mršava skočila je sa drveta na zemlju ali je preletale mene i laptop. Ne mogu da opišem ali mnogo sam se iznenadio kada sam video NLO kako preleće moju glavu i pada na zemlju.
Posle de popela na klupicu, obilazila oko mog rukava i mazila se. Sada i sedi na torbi i gleda šta mi je na monitoru... Evo slike :)

 


Image and video hosting by TinyPic
01.06.2009.

Jedno razmisljanje, 30. 5. 2009


Juče mi je tokom celog dana bilo hladno. Ne samo fizički, nego i izunutra. Ponekad mi nije lako da izdržim eksperiment koji sprovodim na sebi. Uvek se pojave neki vanciklusni gubici koji mi smanjuju proizvodnost. Ostaje mi još mnogo toga da uradim. Očajno je to što niko ne može da mi pomogne.
 
Samoća je kao i sve veoma relativna i nisam siguran da li sam sam i u kom smislu. Ljudi mojih godina imaju neko iskusvo koje ću ja teško ikad da steknem ali mislim da imam nešto od čega bi njh glava zabolela da znaju samo da tako nešto postoji. Teško je ponekad biti nekompaktibilan sa okolinom ali ja se trudim da napravim svoju okolinu. Toliko toga znam ali zastrašujuće je što trebam još da učim. Ponovo sam. Ne pričam o anima svetu u svojoj glavi, već o nečemu što može da se dešava svakog dana. Da li ste nekad probali da u mrklom mraku gledate? Imamo tehnologiju koja nam omogućava da vidimo na  0 lux-a, a ja mogu na 0,1 što me razlikuje od većine ljudi kojima treba više (0,2 - 0,4 lux-a) i ovo mi je prednost na neki način.
 
Nije ovo povezano ni na koji način sa mojom samoćom i hladnoćom koju osećam, ali u buduće će biti. Lažni ljudi znaju da upropaste velike projekte, naučila nas je istorija. Možda sam imao želju da budem kao drugi, ali ja ipak nisam ovde da bih bio kap u moru.

29.04.2009.

moj bolestan san

Bilo je vece i ja sam uzeo kameru i nesto snimao oko zgrade iz zezanja. Snimao sam neke prolaze oko garaza, i resio da udjem u neku kucu koja se tu nalazi. Po naselju kruzi prica da tu zivi neka luda baba ali to me nije obeshrabrilo - ja sam ludji od nje :)

Usao sam u njenu kucu i zatekao babu kako nosu torbu preko ramena iz koje vire neki macici koji bolesno jako mjaucu. Na ramenu je imala neku veliku macku a u rukama nosila konzolu, mislim da je playstation ili xbox. dzojstici su joj visili oko vrata.... Zgazio sam na nesto sto je pustilo zvuk i baba je pogledala u mene. Lice joj je bilo belo a oci svetlele kao zivotinjama na IC kameri. Uplasio sam se, bacio sve stvari i pobegao. Ona me je jurila. Ne samo ona vec i macke iz njene torbe. Ja bezim a zamnom mnogo macaka i ona. Okrece u vazduhu dzojstik i mase njim, dok ja trcim da me ne bi ubila. Bezim u moju zgradu i pokusavam da nadjem nesto cime bi blokirao vrata ali neuspesno. Skrivam se u podrumu. Na kraju ona je jednostavno prosla pored mene i zajedno sa mackama iskocila kroz prozorce podruma.

04.04.2009.

Devojka koju sam voleo

Nešto o ...(nama)

Devojka koja mi se sviđa (u daljem tekstu Nadja) je '93. godište ide u gimnaziju i sluša emo. Upoznao sam je u kafiću u koji zajedno izlazimo. Sve je počelo u novembru 2008. Ona je emo i moje drugarice sa kojima izlazim koje slušaju metal nazivaju je raznim pogrdnim imenima, i pričali o njoj mnoge ružne stvari bez pokrića. Jedan od nadimaka je bio "roze čarape". Imao sam želju da razumem razlog zašto toliko mrze tu devojku. Posmatrao sam je dugo, ali ovog meseca sam sam shvatio da mi se svidja. Istina je da ne znam mnogo o njoj ali je za kratko vreme dobila dobru reputaciju u mojim očima. Dosta vremena mi je bilo potrebno da shvatim šta osećam i da joj priđem. Tražio sam savete šta da radim jer pojma nemam, dugo nisam bio u takvoj situaciji.

Zajedno smo dočekali novu godinu ali me onda nije privlačila. Bila mi je bitna ali ne toliko. Od tog dočeka pa do prvog kontakta nisam bio miran u njenoj blizini. U februaru sam se zezao sa drugaricama u podrumu grizliju, i jedni drugima podstavljali pitanja gde je bitno da odabereš jedno od 2 ponuđena. Ona se nekim čudom dokopala snimka i komentarisala veoma ružne stvari o mojim drugaricama. To im nisam uzimao za ozbiljno jer je po defaultu da se mrze.

Nije mi to bila neka prepreka, sve više sam je voleo. Konačno sam jednog petka skupio hrabrosti da joj priznam šta mislim i osećam. Igrao sam na moj jedini način da budem iskren do kraja. Rekao sam joj deo onoga što sam planirao. Možda sam bio malo smotan, i verovatno sam je iznenadio kada sam joj rekao da je volim. Pamtim da je njen komentar bio "što mene ja sam idiot?" Podsetila me je da ona voli drugog dečka i da "ne može da mi obeća ništa". Mislim da sam pogrešio što onda nisam 'krenuo u akciju'. Posle toga smo igrali ali nismo mnogo pričali. Izašla je ranije i otišla sa najboljom drugaricom Sanjom da se vidi sa nekom trećom drugaricom. Rekla je da sutra neće da dolazi u grizli jer ide u rođendan. Ja nisam bio tamo jer me je mrzelo a nisam ni video bitan razlog za to. Nekoliko dana posle toga sam dao mob drugarici i ona se dopisivala sa njom. Izjadala joj se da nema sreće sa tim dečkom (jer je verovatno ne je*e 2%). Dogovorili smo se da se vidimo u petak.

Petak, 27. mart 2009, posle 10pm

Bio sam na svirci u KCK gde su nastupali neki klinci. Sedeo sam iza nje za stolom i nestrpljivo čekao da bude sama trenutak da popričam sa njom. Dočekao sam to. Kada sam je pozvao, pitala me je da li sam normalan. Dobio sam oko 1-2 minuta da popričam dok se ne promene bendovi. To je bilo kratko vreme. Opet me je odbila ali malo oštrije.

"rekla sam ti da ti ne obećavam ništa"

-treba li to da shvatim kao da trebam da te zaboravim?

"shvati to kako to hoćeš".

Ona voli dečka koji ima devojku koji voli i sa kojom je ok. Taj dečko nju ne primećuje ali ona će da ga čeka iako je rekla 30s pre toga da je čekanje glupo. To sam joj reko i uradio overload. Da ne budemo u vezi potvrdila je tako što me je pitala da li bi bio u vezi sa onom tamo devojkom. Odgovor je bio iskren, bez razmišljanja i bio je ne. Mnogo mi je žao zbog toga jer me je to možda mnogo koštalo. Sada da mogu da se vratim siguran sam da bi odgovor bio dao bih joj šansu. Vratio sam se za sto i bio jako nervozan, možda ljut. Posle sam spustio glavu na sto, na jakne i ranac koji je bio na stolu. Proplakao sam, prilično stidljivo i trudio sam se da ostali ne vide. Nisam uspeo 2 drugarice što su bile samnom i u početku nisu znale šta će samnom. Ne znam koliko sam bio u takvom stanju ali su svi koji su me poznavali i znali gde sam bili zabrinuti u tom trenutku. Znam da sam poslao neke poruke i posle rasturio mobilni koji sam posle izgubio u sopstvenoj jakni.

Izašao sam napolje sa namerom da odem negde da se sklonim i isplačem. Nisam uspeo. Zaustavio me je Stephen Alexious jer sam izgleda bio u previše lošem stanju i pokušao da me uteši. Držao me je do 2. Nisam bio sasvim oporavljen kada smo se razišli ali mi je mnogo pomogao iako to od njega nisam očekivao.

Sutra uveče moja najbolje drugarica je došla kod mene u stan da vidim kako sam. Proveli smo celo veče zajedno, a ona je zbog mene propustila psy žurku. Ja to cenim znam koliko joj to sve znači.

Mnogo sam zahvalan Čupki, MysticDreamer-u u školskom psihologu za sve savete koje su mi dali. Hvala i Stephen Alexious-u koji me je utešio kada to niko nije mogao. Mnogo sam vam dužan ali ja nisam uspeo.

26.03.2009.

Plašim se jer te gubim

Znam često da gledam kroz stvari i ne puštam često nepoznatim ljudima da me dotaknu tamo gde me sećanje boli. Pomalo mi je žao što sam pre nekoliko meseci napravio propust i dozvolio ti to. Znaš, ponekad razmišljam o tebi, posvetio sam ti i nekoliko stracica u mom dnevniku. možda zvuči patetično, ali prodao si mi onu priču koja mi je bila u tom momentu kao vazduh potrebna i sada jednostavno...
Ne znam kako da te definišem i ne znam više ni šta da mislim... svratio sam danas na tvoj myspace i video onu gužvu. Moram priznati da sam malo ljubomoran, jer su to tvoji prijatelji koji su stalno uz tebe a mene nema nikad među njima. Imam želju da to budem makar na sat, ali realnost me ubija i vremenom će od nas ostati samo krvav trag, izbledelo sećanje i nekoliko fajlova na HDD-u.
Potrebno mi je mnogo vremena, mnogo bi bilo lepše da dan traje bar 28 sati... Imao bih mnogo više vremena za tebe a i ti za mene, ponovo bi bili bliski kao i ranije, sećas se?
Prekinuću svu komunikaciju prematebi i čekaću u senci sa nadom da ćeš se setiti bar da me pozdraviš. Tu je moja nova šansa. Nemam ih mnogo, ali shvati me ne želim da izgubim ono što verovatno ne postoji...

Tekst je posvećen osobi koju ne poznajem ali iz nekog razloga gotivim

18.03.2009.

Mnogo te volim

Odavno nisam bio ovoliko zaljublen, bar ne koliko sam sada. Imam utisak da više sebe ne mogu da kontrolišem u svoju zaljubljenosti. Znam da je ljubav lepa ali kod mene polako postaje noćna mora. Ona je uspela da od mene napravi neko stvorenje koje više ne može da kontroliše sebe...
Plašim se šta će se desiti samnom ako ne uspem u svojoj misiji... Malo saveta može da mi pomogne. Borim se sam, na neki čudan način koja ona možda i neće da shvati. Uvek sam se borio kao vuk samotnjak za nešto što sam često samo ja shvatao. Ni sada nije drugačije.


Ovo je srž, više nemam šta da dodam. Sve dodatne priče izgubile bi smisao a to ne želim

12.03.2009.

Zlostavljanje životinja

 

Nešto smo na fforumu raspravljali o zlostavljanju životinja pa sam odlučio da ovu priču koja dugo kruži na net-u podelim sa vama... Priča je inače iz veterinarske stance Noine arke.

Kad sam bila štene, zabavljala sam te svojim trikovima i nasmijavale te. Nazivao si me svojim djetetom i unatoč beskrajnim parima ižvakanih cipela i nekoliko uništenih jastuka, postala sam tvoj najbolji prijatelj.

Kad god sam bila 'zločesta', prijetio si mi prstom i pitao si me 'Kako si mogla?' – ali onda si odustao od svoje strogosti i svalio me na leđa te češkao moj trbuh. Moje razaranje kuće trajalo je nešto duže nego što se očekivalo, jer si ti bio strašno zaposlen, ali na tome smo radili skupa. Sjećam se noći kad smo se mazili u krevetu kad sam slušao sve tvoje ispovijesti i tajne snove, a ja sam vjerovala da život ne može biti savršeniji nego što jest. Išli smo u dugačke šetnje i trčali po parku, vozili se autom, išli na sladoled (ja sam dobivala samo kornet jer je 'sladoled štetan za pse', kako si ti to rekao), lješkarila beskrajno dugo na suncu, čekajući kraj dana i trenutak kad ćeš doći kući. Polako, počeo si sve više vremena posvećivati svome poslu i karijeri, a više vremena si provodio tražeći svog ljudskog partnera. Ja sam strpljivo čekala, tješila te svaki put kada ti je srce bilo slomljeno i kada si se razočarao, nikada nisam prigovarala tvojim lošim odlukama, skakala sam od radosti kad si dolazio kući ili kada si se zaljubio. Ona, sada tvoja žena, nije bila 'ljubitelj pasa' - ipak sam je srdačno primila u naš dom, pokušala joj pokazati da je volim i slušala sam je. Bila sam sretna jer si i ti bio sretan. Onda su došle ljudske bebe i ja sam s tobom dijelila tvoje ushićenje. Bila sam očarana njihovom roza bojom, njihovim mirisom i željela sam se brinuti za njih poput majke. Jedino ste se ti i ona bojali da ću ih povrijediti, tako da sam većinu vremena provodila protjerana u drugoj sobi ili u kućici za pse.

Oh, kako sam ih željela voljeti, postala sam 'zatočenik ljubavi'.

Kako su odrastali, ja sam postajala njihov prijatelj. Držali su se za moje krzno i podizali se na klimavim nogama, gurali svoje prste u moje oko, istraživali moje uši i ljubili me u nos. Voljela sam sve na njima kao i njihov dodir - jer je tvoj dodir postao tako rijedak - i bila bih dala svoj život da ih obranim, ako treba.

Ušuljala bih se u njihove krevete i slušala njihove brige i tajne snove, a zajedno bismo iščekivali zvuk tvog auta kako se parkira u dvorištu. Nekada, kada bi te ljudi pitali imaš li psa, vadio bi moju sliku iz novčanika i pričao priče o meni. Ovih zadnjih par godina, tvoj odgovor bi bio potvrdan, nakon čega bi nastojao promijenili temu. Od 'tvog psa' postala sam 'samo pas', a ti si mi zamjerao sav novac koji se trošio na mene. Sada imaš priliku za novi posao u drugome gradu i ti i oni ćete se preseliti u stan u kojemu nije dozvoljeno držanje kućnih ljubimaca. Donio si pravu odluku za sebe i svoju 'obitelj', ali nekada sam i ja bila ta tvoja obitelj. Bila sam uzbuđena kad smo krenuli autom, ali uzbuđenje je splasnulo kad smo došli do azila za životinje. Zaudaralo je na pse i mačke, na strah i beznađe. Ispunio si sve obrasce i rekao 'znam da ćete joj pronaći krasan dom'. Napravili su grimasu i uputili ti bolan pogled. Oni razumiju kakve su šanse za sredovječnog psa, čak i onoga s papirima. Morao si otrgnuti ogrlicu iz ruku svog sina, dok je on viknuo 'Nemoj tata! Molim te nemoj im dati da odvedu mog psa!' A ja sam bila zabrinuta za njega, mislila sam kakvu je pouku od tebe izvukao o prijateljstvu i vjernosti, o ljubavi i odgovornosti i o poštovanju prema svemu što je živo. Potapšao si me po glavi za rastanak, izbjegavajući mi pogledati u oči, te pristojno odbio ponijeti sa sobom ogrlicu i povodac. Imao si rok koji si morao ispoštovati na poslu, a sada sam ja dobila rok. Nakon što si otišao, dvije ljubazne gospođe rekle su da si vjerojatno mjesecima znao da ćeš se preseliti, ali nisi učinio ništa da mi pronađeš drugi dom. Kimale su glavom u nevjerici i pitale se 'Kako je mogao?' U azilu nam pružaju onoliko nježnosti i pažnje koliko im dopuštaju njihove obveze. Naravno, hrane nas redovito, ali ja sam već odavno izgubila apetit. Isprva, kad god je neko prošao pored mog kaveza, ja sam potrčala naprijed, u nadi da si to ti - da si se predomislio - da je ovo sve samo ružan san... ili sam se nadala da će netko doći, netko komu je stalo, netko tko će me spasili. Kada sam shvatila da se ne mogu natjecati sa živahnošću štenaca koji su, nesvjesni svoje sudbine, plijenili svačiju pažnju, povukla sam se u dno kaveza i čekala. Čula sam njezine korake dok je dolazila po mene na kraju dana i kaskala sam duž hodnika za njom do izdvojene sobe. Zadivljujuće tihe sobe.

Stavila me na stol, počeškala po ušima i rekla da se ne brinem. Srce mi je snažno tuklo u iščekivanju onoga što će doći, ali obuzeo me i osjećaj olakšanja. Zatočeniku ljubavi istekli su dani. Kako je to u mojoj prirodi, više sam se brinula za nju. Teret koji nosi pretežak je za nju, to sam znala jednako kao što sam znala svaku tvoju promjenu raspoloženja. Nježno je stavila podvez oko moje prednje noge dok joj je suza klizila niz obraz. Polizala sam joj ruku onako kako sam tebe običavala tješiti prije nekoliko godina. Stručno je stavila iglu u moju venu. Kad sam osjetila ubod i hladnu tekućinu koja je kolala kroz moje tijelo, pospano sam legla, pogledala u njezine nježne oči i prošaptala 'Kako možeš?' Možda zato što razumije moj pseći govor, rekla mi je 'Oprosti'. Zagrlila me i žustro objasnila da je njezin posao pobrinuti se da odem na bolje mjesto, gdje me nitko neće ignorirati, zlostavljati ili napustiti i gdje neću biti prepuštena samoj sebi - mjesto ljubavi i svjetla, toliko različito od ovog zemaljskog. I sa posljednjom snagom, pokušala sam joj objasniti da moje 'Kako možeš?' nije bilo upućeno njoj. Mislila sam na tebe, svog Voljenog Gazdu. Na tebe ću misliti i čekati te zauvijek. Želim da ti i drugi u tvom životu nastave pokazivati ovoliko odanosti.

Ako hoćete nešto više da pročitate o zlostavljanju životinja, kliknite ovde. Ja nisam napisao ovu priču samo je kopiram (GNU licenca).

21.02.2009.

Gde su ortaci?

Image and video hosting by TinyPic

Razočarao sam se u moj izbor od pre nekoliko godina. Pomalo se kajem koliko sam bio slep pored očiju. Svi ljudi za koje sam mogao da dam ruku sada više ne zaslušuju ni sneg sa moj zgrade. Mnogo su se promenili toliko da ih više i ne porepoznajem, a uvek se začudim kada čujem neku novu ružnu istinu.


Nisu oni primorani da budu loši. Oni imaju dobu prirodu ali su im loši momci pružili ruku kada im je bilo teško. Sada žive novim životom i ponekad kada me na ulici vide, gledaju me sa podsmehom koliko su ustvari bedni. Taj smeh odzvanja smo u njihovoj glavi jer su promenili talasnu dužinu i više se ne razumemo pogledom kao što smo nekad mogli.


Malo mi ih je žao jer sada postaju ono što su ranije mrzeli. To je njihov život i ja tu ne mogu ništa da učinim. Setićete me se jednog jutra ali ako me pozovete slobodno recite da ste pogrešili broj. Postali ste stranci iako smo nekada bilo dobri prijatelji.


Stariji postovi

Forget To Remember